Ne, stanite, stanite! Pogresili ste, ma sigurno nisam trazila ventilaciju kostiju! Nisam! Zasto bih trazila tako nesto!?!

(Niko me ne slusa.)

Hocete li barem uskoro iskljuciti?

Ahh.

Gone with the wind. 

...blue my mind. 

Setati, i dalje je vazno. Kazu za misli, kada zelimo da im uradimo prolecno spremanje, kada zelimo da ih upakujemo bilo za cuvanje ili za bacanje, one se pomeraju prirodnom brzinom coveka, brzinom njegovih koraka. Razmisljati je tada najbolje, znam, setati sa dragim ljudima, jos prijatnije. 

Nisi bili uz mene par godina a sada se polako vracaju. Sa tizerom koji svaki put kada se zavrsi pozelim odmah da pustim. A tu su i I didn't see it coming i I'm not living in the real world koje vec pevuse po koncertima.

Pitam se, mozda je prosto nesto u melodiji (veselost cak?) pa mami na iscekivanje slusanja. Oktobar je samo iza dva coska, sa brodskim lopovima mozda samo iza jednog, a ja se iskreno radujem trenutku i pitanju kako ce zazvucati na beogradskim ulicama sa novim slusalicama kojima se ne gubi zvuk, kojima zice nisu cacnute, kako ce se uklopiti sa ulicnim svetlom koji ce se pojavljivati zajedno u vec vrlo dobro poznato vreme caja (koji mogu i da se preskocim)... Pitam se, zasto su pisali o ljubavi? Sta im je bilo na pameti, u secanju, u zeljama... ispunjenim i neispunjenim... Mogu svasta da se pitam, mogu da stignem na nova mesta a mogu da budem tu, bas tu, jer se i tu nesto desava. Jer pisati o ljubavi, na zidu... potpuno sam sigurna da nisu jedini. 
 

I samo nekoliko koraka dalje natrcim na novu wireless love, stara je ovde, taman da pomislim da je sve mozda doslo na neki novi, dublji nivo sa jakim nogama kao da je u pitanju novi most kod Beske. Da se sada ne proispituju pojedine stvari, sada se znaju i sve nekako deluje potaman. Nekome. 

Desperate housewifes - Jesam, trudila sam se, pokusava ali nikada necu shvatiti kako onolika kolicina mediokritetskog mrsomudjenja, iritantnih likusa ponekad glupih k'o qraz a istovremeno prepune sebe, svoje gracioznosti, savrsenosti i bozanstvenost dok su zaista isprazne, frustrirane i promasene u svim aspektima svoga zivota, gde cak i njihove zakulisne radnje nisu preterano interesantne a serija se kanda zasnima na tome, e kako one uspevaju da ubede nekoga da ih vredi gledati u ulogama u onom njihovom Smrdljivom lejnu meni ostaje jos komplikovanija enigma neko fenomen zvani Glee.

U nekoliko navrata na televizijama (rts i fox life) i periodima (pre cetiri godine, pre tri godine, pre dve godine, prosloga leta i ovoga leta), uporno sam se trudila da shvatim smisao njihove egzistencije i zivota ali bih se uvek osecala tako izmuceno glupostima da bih presla na tamnu stranu samo da bih mogla da vratim izgubljeno vreme na njih i posvetim se necemu boljem, lepsem, ispunjenijem. Jer, ja nisam osoba koja olako nekoga zavoli ali bogme i ne zamrzi, pa kada vec dodjemo u tu fazu onda sam uvek iznenadjena kada natrcim na televizijsko dno a ono se ne zove sanja marinkovic ili lea kis.

Persons unknown - U letnjoj post-Lost fazi na NBCu krenulo se sa muckanjem ideja oko ublazivanja simptoma kriziranja nad serijom koja nas je godinama izludjivala pitanjima sta-ko-kada-kako a pogotovo zasto. Onda su nam dali nepoznate ljude, seriju koja je za sada na devetoj epizodi prve sezone kao novi NBCev enigmatski pokusaj smestanja sedam potpuno razlicitih stranaca u prazan vestacki grad u ko zna kom delu sveta sa misterijom koju su obecali da razrese do kraja 13.epizode, finalne epizode jer se na prvoj sezoni i pozdravljamo.

Prateci recept Losta oko likova koji su pomalo osamuceni, po(iz)gubljeni i nesvesni okruzenja u kome se nalaze, paranoja i nepoverenje bi trebalo brzo i lako da se ispoljavaju, pogotovo u njihovom svedenom svetu jedne ulice sa hotelom (gde su smesteni i gde ih sve vreme iz svih uglova nadgledaju kamere), kineskim restoranom prekoputa (koji ima jedna tajna vrata koja vode do osobe ispred tih kamera), nekoliko prodavnica i to je to, sredina nicega i u njoj nepoznati ljudi koji pokusavaju (traljavo) da odgonetnu zasto su tamo, koja je veza izmedju njih (ako uopste postoji), zasto bi neko od njih bio izabran za smestanje u takvo okruzenje i na kraju, crv koji je svima poceo da nagriza mozak, zasto je jedna osoba kao orvelovska svinja, samo malo jednakija od drugih.

I mogla bih biti zadovoljna ovakvim konceptom, pogotovo ako se jasno ogranici na 13 epizoda i dobro razmase. Ali, nama je ostalo samo jos cetiri epizode da se odgonetnu misterije tajnog drustva koji pokrece sve to, njih sa druge strane strujnog zida, motivi i razlozi za ne bas mali projekat koji, kako se otkriva u dijalozima, traje decenijama i jaci je od svih i slobodnih i zauzetih zidara, rotarijanaca, iluminata i onih ciije se ime ne izgovara. Ono na cemu bi trebalo da se serija drzi, njena cvrste noge su ispale kao nogice od tankog gipsa. Misterija je uplela u sebe i same scenariste i reditelje iz kojeg oni pokusavaju da se iskobeljaju pretencioznoscu ali ni sa cim ne uspevaju da takav postupak opravdaju. Likovi su u startu nezanimljivi, vremenom cemo otkrivati pojedinosti iz njihovih zivota ali kasicica ne moze da zadovolji, dok njihove reakcije na vestacko stambeno okruzenje i nevidljivi pojas strujom kao granicom grada ne izaziva u njima nikakvu jacu reakciju uzasa, straha, panike, besa, ljutnje, destrukcije... njihovi zemaljski dani teku tek sa ponekim trzavicama koje ce otvoriti novi lejer price ali jako sporog tempa, prosto da pomislim da je i 13 epizoda previse.

Osmisljena kao mesavina trilera i (melo)drame, Persons unknown pokusava da isprica pricu o ljudskoj psihologiji u hermeticnom okruzenju jeftinim razresenjima dok vestackim postupcima dobijajamo polurealne reakcije, ipak veliki plus joj dajem zbog cinjenice da ce se zavrsiti za mesec dana i sto prica koja nikada nije uspevala svojom nerazvijenoscu da uvuce gledaoce u sebe, moci ce uskoro barem da nam ponudi razresenje, koliko god nerazvijeno i smesno bilo.   

Haven - Jos jedna americka serija koja se pojavila ovoga proleca i spica koja je imala na sebi ime Stephena Kinga kao scenariste. Zapravo, ako cemo da se drzimo matematicke preciznosti, serija je bazirana na Kingovom detektivskom romanu The Kolorado Kid iz edicije Hard case crime (gde ja i dalje pokusavam da odgonetnem paralelu sa samom serijom osim sto se radnja desava u americkom gradicu; wow, bas novina za Kinga...) a ono sto budemo gledali ce znatno vise asocirati na Twin peaks, gradic prepun cudnovatih stanovnika i desavanja.

Scenaristi od starta upucuju da se u ovom trileru-hororu-drami svasta cudno desava na raznim nivoima pa tako i navodni slucajni odabir FBI detektivke da uhapsi begunca u gradicu imena Haven sa pocetka prve epizode definitivno nije slucajnost. Njen dolazak i pokusaj odgonetanja kako stvari funkcionisu pokrecu nove reakcije stanovnista i nova neobjasnjena desavanja (naglo menjanje klimatskih uslova, pucanje asfalta, neobjasnjena snaga da se pomeraju i bacaju stvari bez dodirivanja, nemogucnost osecaja boli) pa pored lokalne radnje po epizodi postoji i njen story arc, pokusaj da odgonetne identit zene koja je prosla kroz istu taj gradic pre koju deceniju i izgleda identicno kao i sama detektivka (koja, by the way, nije nikada upoznala majku). Ok, ovo je jasno u kom pravcu ide, zar ne.

Likovi ne odskacu, sasvim se elegantno uklapaju u bljutavost svega a hemija glavnog glumackog para (FBI detektivke na privremenom radu u Havenu dok ne otkrije identitet misteriozne zene i serifovog sina koji nema osecaj za bol) je ravna propalom eksperimentu dve osobe u hemijskom kabinetu kada zaborave naocare sa dioptrijom -7, naime doticni ce pre napraviti slabo umucenu kajganu nego novu teroristicku celiju. Preostali epizodni likovi nista manje ne zaostaju za njima a vestacko forsiranje ljubavnog trougla je rogobatno i vristi ja sam slon u ovoj sobi. Bljutavo, neinspriativno, osrednje i taman za preskociti.

Sve u postu je skoro negativno? Evo nesto lepo sto sam stigla u ovim danima sa manje posla da preslusam. 

One su se prvo zvale Ghost bees, danas nastupaju pod imenom Tasseomancy, kao sto se zove i i njihov mini album iz 2008. godine. Jednojajcane bliznakinje Sari i Romy kao i sve povezane jednojajcane kombinacije, imaju neku svoju nemustu komunikaciju koja verovatno vise plasi ljude nego sve gorepomenute serije napravljene sa idejom da zaplase zaista to mogu i da ostvare. Dobro, ne racunamo Ocajne koje su doista toliko ocajne da kao takve vise nisu ni u jednoj normalnoj kategoriji.

Neo-ghotic-folk blizakinje izlozene horor filmovima kao male danas pevaju savrsenim harmonijskim vokalima o licnim trenucima ali vrlo cesto i o istorijskom nasledju njihovih predaka po majcinoj strani. Mracni folk ima jasnu strukturu i poigravanje u svakom pesmi, vokali sve lepo prate, na trenutak album deluje mracan kao noc da bi samo koji sekund (ili pesmu) kasnije iskocio sa vokalima koji ceo ovaj post o mediokritetskim proizvodima dize na jedan lepsi nivo.

Njihov omiljeni pisac je, gle cuda!, Flannery O'Connor.

Naziv prvog albuma, kao i sadasnji naziv benda, tasseomancy, predstavlja umetnost citanja/gledanja buducnosti iz soljice caja.

Setnja je najbolji oblik lecenja, rekao je davno Hipokrat. Ne moram da mu se zaklinjem, ali setnje bih cuvala i branila na sve moguce nacine i ne bih ih dala ni za sta. Za savrsenu setnju potrebno je vrlo malo: jedna (max dve osobe), udobna obuca (mada ponekad sama krsim doticno pravilo), dovoljno crta baterija ili snimaka na filmu i sve ostalo se desava samo od sebe. 

Muzika iz posta me je samo podselia na jednu skorasnju setnju, Dijana je zvezda kod njih i kod mene. I taman kada sam mislila da sam neprimecena, ucinilo mi se... da, mislim da sam videla cica macu. Jesam, videla sam je. A onda je videla i ona mene.

Kada sam bila mala toga dana samo sto nisam molila da ne idem u skolu. Nesto lose ce se desiti, umela sam uporno da zapomazem. 

Danas cak volim kada dodje petak trinesti i ne pridajem mu nikakav znacaj da ce doneti sa sobom nesto lose. Danas znam. Svaki dan moze da se desi nesto lose. 

Posle duzeg vremena javila mi se stara i zaboravljena drugarica Insomnia. Objasanjava mi vec trecu noc zaredom kako ne moze bez mene, kako joj nedostajem. Vidite, ja je nikada nisam nesto volela i moram priznati da mi je bilo sasvim u redu sto sam je poslednji put videla 2005.godine. Ona je od onih neprijatnih gostiju koji nikako da shvate umetnost  i mudrost narodne izreke svakog gosta tri dana dosta ako se izricito ne napomene drugacije. 

Uvek mi je izgledala prostacki navaletno, sa uzasnom potrebom koja je dosezala neke bolesne granice potrebe da bude u centru paznju. Mozete primetiti oko sebe druge ljude ali ona odjednom mora da se i zasareni u masi i zvucno izdvoji. Ponekad mi je izazivala neverovatnu neprijatnost pred drugim ljudima jer reci koje su cesto umele da se prelome preko njenih usana ne bih sama rekla ni (u) Snu, njenom mladjem bratu dobrici koji i sam bezi od nje kada se negde slucajno sretnu, a kamoli pred nepoznatim ljudima, a sve to u nekom svom uvrnutom verovanju kako je sva zabavna, kako se nas dve super provodimo i kako je ona zapravo jedna vrlo voljena i sarmantna osoba. Nesnosna, dosadna, napadna, uporna, eto, to je ona, uporna do te neopisive granice da nisam nikada u stanju da je izbacim i normalno se izborim sa njenim nastranim nacinom posmatranja prijateljstva. I pritom mi nikada nece biti jasno... vidite, ona nema nikakav kompromitujuci materijal o meni, nista da me ucenjuje, da ne mogu da je izbacim... mogla bih da je zgrabim za siju i samo zafrljacim preko prozora, preko balkona, da se mucno kotrlja sve do Dusanovca, da joj u thim nocnim satima slusam kako joj se lome sve kosti u telu, da joj genetski unistim zelju da ikada dodje ponovo a da bolno zazali sva svoja prethodna svracanja, ali ne... Iz nekog neobjasnjivog razloga, sedim, leskarim, onda se i izvalim, komesam se levo desno, ona je i dalje tu. Nastavim da se komesam, pomeram, namestam, zevam, ona je i dalje tu. Ubedjena je da mi prica neku interesantnu pricu, jednu od onih koji menjaju zivot i otvaraju oci, a zapravo... samo mi otvara oci koliko je dosadna i jadna u svom zivotu koji zivi noci i pritom parazitise na drugim ljudima. 

Danju... eh, danju... tada se jadam drugarici Kafi. Ona me razume, veruje mi, voli me. Njena podrska mi znaci i mogucnost da mogu uvek da se oslonim na nju donosi odredjenu dozu mirnoce i u haoticnom danu. Volim taj prvi, taj prvi delikatni jutarnji trenutak kada se vidim sa njom i kada pozelim da je poljubim kako nekoga koga nisam videla godinama a ona moji usnama uzvrati toplinom, ponekad i gorcinom sa kojom zna da mogu da se izborim, taman toliko da me otrezni, vrati na zemlju... zato je i volim. Pruza mi jasan pogled i bistrinu, kao da sa jednim gutljajem spere svu prljavstinu sa prozora koja muti pogled i distorzira linije. Dok sam ispijala njene poslednje gutljaje od jutros razradile smo novu tehniku za sikterovanje nepozeljnih prijatelja koji se samo pojavljuju, smaraju, salju glupe testove uporedjivanja i jos gluplje aplikacije za besmislene pojave u drustvu, dogovorile smo se kojom taktikom da probam da se izborim nocas.   

(A posle mi kazu otvori fejsbuk da nadjes stare prijatelje. Neka hvala, staro ostaje na tavanu.)

Oni samo nestanu, mi se posle pitamo gde su, oni se pitaju gde su. Razlika je samo sto se mi pitamo s setom, oni sa tugom.

Prvo je bilo zelenilo, zatim motori, vespe i pomalo automobila. Vremenom, broj autobomibila je rastao srazmerno povecanju broja stanovnista ali bahatost, drskost, arogancija i opsta nekultura prilikom parkiranja je koristila neke svoje matematicke formule razvoja. Akcija bahato parkiram potpuno normalno i spontano nastaje.

Danas postaje jos zanimljivije hvatati drskost i bezobrazluk.  

Agencija za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju grada Beograda u saradnji sa Kolektivom za razvoj i održivost (KRIO) otvara foto konkurs u okviru kampanje bahatoparkiram.com, a na temu nepropisnog zaustavljanja vozila, nekulture i neodgovornosti pojedinaca u saobraćaju.

Jednake šanse imaju amaterske fotografije ekstremnih slučajeva privremenog zaustavljanja ili parkiranja vozila, kao i profesionalne i umetničke fotografije koje svojim sadržajem ili neposrednim značenjem šalju jaku poruku o ovom sveprisutnom problemu.

Najinteresantniji radovi biće predstavljeni na izložbi u Kulturnom Centru Beograda, kao i u katalogu konkursa i internet strani projekta, dok će autorima tri najbolje fotografije biti dodeljene vredne nagrade.

izvor: bahatoparkiram.com

Klik OVDE i mozete saznati sve oko konkursa, nacina ucestvovanja, prijavljivanja.

Konkurs traje do 15. oktobra. 2010.

Nekada davno, davno, skoro toliko davno da je bilo u prethodnoj zemlji, potpisnica ovih redova je volela da nosi svoju žutu majicu i pevuši. Događaji su doveli do toga da nikada ne izađe album koji smo pripremali, turneje su izostale a mi svi u žutim majicama smo se okrenuli drugim stvarima i nastavili živote. Ili barem dok nas nisu pogodili hormoni, buntovnički žar i... punk.

Gitarista je hteo da zvučimo kao Dead Kennedys, da se sve raspada i budemo upamćeni kao agresivci na bini. Ideja je glatko bila odbijena. Za bubnjara sam sa svakim danom koji smo proveli zajedno bila sve sigurnija da je otelotvorenje Animala. Zaista, čudna je mešavina bio, s jedne strane nežan i pažljiv, s druge bi u trenutku kako bismo okrenuli leđa bio u stanju da pojede - ako već nije - sve činele, palice bi letele po bini kako su se lomile a bubnjeve smo ponekad oblagali našim duksericama, džemperima, sve što nam je bilo pri ruci da ublažimo agresivnost. Mislim da i nije bio baš neki bubnjar... Basista je bio miran, hvatao bi ritam pucketajući prstima. Moj vokal je dolazio na sve to kao neverovatna začinska mešavina jer zvuk koji smo stvarali je bio neponovljiv. I mislim da neponovljivost nije bila u dobrom smislu. Vremenom, gitarista i bubnjar su postali Cinguljar i Dobošar u sopstvenom svetu, basista i moja malenkost smo imali neki naš zajednički jezik i često bi probe u Dadovu sami odrađivali u potpunom duhu zvučnog minimalizma (što je bio neki moj odabir zvuka) dok bi preostala dvojica džidžala ispred obližnjeg dragstora. Ali kako zvuči kombinacija basiste sa vokalistkinjom koja je volela na probama da pevuši Nadu Knežević i Biseru u duhu postpunk minimalizma?

Nešto ovako. 

Mislim da je sada jasno zašto volim Dotične.

U tom trenutku u našu muzičku istoriju u trajanju trepneš propustiš ulazi sasvim slučajno Ćirilo. Kroz jedna, druga i treća vrata do nas da čuje ko zvuči kao Young marble giants. Naravno, mi tada nismo imali pojma za postojanje velškog benda koji će mi često kasnije biti u walkmanu, ali u tom trenutku raspada dvojca ispred dragstora i pokušavanja natezanja preostalo dvoje da sve zazvuči na nešto, svaka pozitivna reč je značila. A dobili smo rečenice.

YMG će uvek ostati jedan od cenjenih i voljenih bendova koji će biti prvi na spisku bendova koje nikada niste čuli a ako ste imate sreću da ih čujete, prosto vam bude krivo što ih niste voleli od prvoga dana. Slučajno, u ponekim trenucima smo zaista uspevali da uletimo u muzičko dvoriše YMG i da se osećamo vrlo prijatno, ako ništa drugo onda barem basista i ja. Par proba, par svađa, mirenja, polu mirenja i pokušaj da sve izgleda normalno vežbajući u Dadovu. Ko nas je znao bolje, znao je da smo izgledali kao omatoreli muzičari koji imaju iza sebe nekoliko albuma, par hitova, nesuglasice oko svega & svečega na ovome svetu ali zbog grupiz smo i dalje okupljeni, navodno predani i dalje muzičkoj ideologiji koja nas vodi, grupiz nas kasnije upropašćuju, kada bi sišli sa bine nalivali bismo se alkoholom i želeli da nastavimo negde provod koji bi se uvek otimao kontroli, alkohol nam više ne bi bio dovoljan, prelazili bismo na druge ovisničke stvari a kada sutradan krene ne samo da sviće već i da peče podnevno i popodnevno Sunce po koži nama bi došlo vreme za spavanje a spavati se nije moglo i opet bismo bili na novim tableticama, ovoga puta za spavanje... U medjupauzama bismo isprobavali koji televizori bi imali najduže kablove i koji bi pobedio u emitovanju slike do tog jednog trenutka, poslednjeg trenutka pre upada u vodu.

Nismo bili ali smo tako izgledali i osećali se. I sve to pre prvog zvaničnog koncerta koji je bio pod nazivom Marsovci... jer mi, naravno, nismo mogli ni oko toga da se dogovorimo pa je mladić kačeći plakat bez naziva benda zbunjeno i začuđeno pitao zašto uopšte kači kada nema naziva... Ko još nastupa bezimeno? Mi, očigledno. Mladić čije ime nisam nikada znala, stariji od mene nekoliko godina, prelomio je u tom trenutku i uticao na našu kratku izvođačku karijeru sa odabirom imena, spontano i slučajno, kao i doduše sve preostalo što se sa nama dešavalo. To su oni što kao da su pali sa Marsa.  

Sutra sam se probudila i želela da je sve samo jedan neprijatan trenutak s druge strane ogledala. Dragstorski dvojac je rešio da nam uzvrati buntovnički, prepadajući nas ispadima tokom pesama ne samo  iz ritma već i zvuka a naš Animal kada bi se probudio uplašio bi ne samo nas na bini već i pola publike. Grupiz su same otišle...

Nakon nekoliko nedelja basista i ja ponovo u epizodi pokušaja nečega nekako s nečim a ne znamo ni sa čim. Fali gitarista. Dajte meni gitaru da probam je trajalo jedno kratko vreme dok se nije ispostavilo da ne samo imam kratke prste za sviranje već ne mogu da dobacim do narednog praga. Oh, pobogu. Baš ne ide. Dobro, dajte meni bas, neka basista pređe na gitaru, nije da ne ume da svira a ja ću da se vozikam na kartu dve božanstvene basistkinje imena Kim. Možda je bilo malo lakše sa pragovima ali tada moje jagodice počinju da krvare, i krvare, i krvare da sam rizikovala da skoknem na transfuziju. Mladić, kumče na naziv, dobaci a što ne probaš da sviraš ukulele?

Možda je trebalo da ga poslušamo, mladića nepoznatog imena i identiteta, ali nismo. Jednoga dana smo se sreli, zagrlili i poželeli sreću u životu. Svako je otišao svojim putem a moje poštovanje prema ukulelama je s godinama raslo. Nisam nikada ni njih naučila da sviram, nikada nije kasno - zaboga, treba nekako sebi prekratiti vreme i u penziji i boriti se na najlepši način protiv artritisa - a zvuk će im uvek imati snagu da me šarmira i zajedno sa vokalima ukulele mi ostaju slaba tačka. 

Danas volim da ih slušam, kao dodatak bendu, pojedinim pesmama i nikada im neću umanjivati značaj jer su male. I onda sam natrčala pre par meseci na jedan neodoljivi japansku duo U900 i kao da su uspeli da obore moj strah i za koncert ukulele & vokal. 

Da vas upoznam...

Zekoslav U je prošao kroz istu krizu kao i ja, ispostavilo se da je mali za gitaru. Nakon iscrpnih putovanja po svetu da bi našao smisao života, otkrio je ukulele. Po povratku u Japan upoznaje Medoslava 900 dok vežba tai chi. Medoslav ima isti problem, sitan i dinamitan ali premali za gitaru. Ostalo je istorija. Duo U900 je stvoren. Predstavili su se i sami, ali ono što su zaboravili da kažu jeste...

Zekoslav je glavni vokal i ukulelista, veselo momče koje i dalje pokušava da zadrži pribranost i staloženost dok ga ne obuzmi baš jake emocije. Ovisnik je junk televizije i laganih melodija dok se tušira. Voli i dalje da pije sok od šargarepe. Medoslav je mica - maca. Pored vokala i ukulela, svira i klavijature i svašta još po potrebi. Nije pričljiv i ustupa frontmensko mesto Zeki, deluje često odsutno ali je zapravo vrlo organizovan i priča samo sa ljudima koji su mu dragi (i ukulelisti). Dok Zekoslav gleda nove sapunske serije i pevuši Beyonce melodije dok se tušira, Medoje voli da pravi stvari. 

Pamtimo ih po čuvenoj pesmi Diamond head koji ima zarazni refren tintiridinti, ovih dana haraju listama sa novim hitićem, obradom Twist and shout a njihovu božičnu pesmu možete koristiti za svaku vrstu izvinjenja. Učinak je 100%. 

I ako ovo nije nešto najslađe što može da se nađe na internetu onda ja ne znam ništa ni o slatkoći ni o pronalaženju stvari na internetu. 

Samo u avgustu nudimo Vam jednokrevetni apartman po upola manjoj ceni. Osvezivac vazduha sami birate, kiseonik je na nama da obezbedimo. Mozete birati izmedju nekoliko vrsta/stilova smestaja, spavacica takodje. Svi apartmani su opremljeni bracnim krevetom, baldahin je po Vasem izboru, teskom draperijom, nocnim i budoar stocicima. 
Lokacija je centar garada, pregrst princeva dnevno prolazi. Jedan ce biti pravi!

Podsecamo Vas, posebna pogodnost za uspavane lepotice!

Pozovite odmah!

Legenda kaze da je originalna ideja oko filma Salt bila da je glavni junak musko, sa imenom Toma Cruisea kao prvim na spisku pozeljnih glumaca. Gospodin Sajentlog je odbio, ponudivski razlog da scenario, zajedno sa idejom fransize, previse lici na vec njegovo opste poznato cedo, Mission imposible. Legitimno.

Salt, ili kako se vec zvao/zvala originalno, se menja i Y prelazi u X, a nju glumi nekadasnja Lara Croft, meni uvek draga Andja. Andja danas ima super Breda pored sebe, za sada niko od njih dvoje nije sajentolog, verovatnoca je da imaju kinky sexualni zivot, ona jurca po svetu da brani izbeglice, on fotografise i sa njom je konacno izvadio pasos (da, frendice, postoji zivot i van kalifornijske plaze i solarijuma) a njihov copor sto bioloske sto usvojene dece se skoro na svakih godinu i po do dve uvecava. Ili su vanzemaljci ili imaju hordu bebisiterki, pomocnika i slicno. Glasam za opciju b) i verovatno dobijam.

Iako ne mogu da kazem da je Pitt gresio pri odabiru uloga, Andja mi je uvek delovala kao osoba koja hoce jos bolji odabir da napravi, da se predstavi kao najsirolikiji zenski tip glumice, od dramskih uloga preko zabavnih do punokrvnog akcijasenja. Danas sam sigurna da je retka glumica kojoj zaista i polazi za rukom. 

Ali Salt... 

Ukratko, Salt je CIA agent sa zavrsenim raznim specijalnim obukama, zna sve fatalne zahvate, spijunsko pokrivanje, snalazenje i pronalazenje, osoba koja ce preziveti najstrasnija Severnokorejska mucenja i zucnuti nece. Ali jednoga dana u njenom zivotu, i zgradi CIAa, pojavljuje se muskarac koji ce izjavom da je Salt zapravo ruski spijun pokrenuti lavinu adrenalinskih dogadjaja koji se i licno i poslovno odrazavaju na Salt, posto od trenutka "razotkrivanja" njen muz nestaje a ona je osudjena na vecitii beg a kada 'ladno i iznervirano kaze well, I didn't do it, sve u paketu sa skokom sa mosta autoputa - na kojoj bi joj skoro svi glumci pozavideli, svi osim, recimo, Cvijanovica u Lepim selima - i njoj, kao beguncu, i nama, kao gledaocima, jasno je da ce ostatak filma biti u takvom duhu. Salt ce u narednih cetrdesetak minuta uspevali elegantno i sa, kako deluje, vrlo malo napora izbegavati najneverovatnije zamke i nemoguce misije. Smenjuju se redovi recenica koje mozemo da slusamo, ali i ne moramo, jer radnja ce se i dalje odvijati (jurnjava je pre odgovarajuci izraz), scene ce se nadovezivati a Andja ce jurcati, trcati, skakati, preskakati, sve to neuporedivo bolje od polovine CIA agenata koji ce se svojski truditi da joj budu za petama i da je preduhrite ali... jedna je Evelyn Salt. Ona je uvek korak ispred njih, i mentalno i fizicki, samo sto u pojedinim scenama pocinjemo zaista i da se brinemo za njenu krhku konstituciju a visina se jedva odrzava stabilnom na izdasna 42kg koje nosi, sve sa kapom, kaputom i rancem (plus kerom unutra). A, da, ipak nije vanzemaljac, pri svim akrobacijama ume da izusti pokoje "ah", "uh", "hm". (U pojedinim scenama je cak pokazala SBB-KBB, a ako se ne secate onda sta bi bilo kad bi bilo, da je muskarac...)

Da ne ispadne ponavljanje uloge iz Wanted, Andja je ovde promil manje seksi, zena koja voli svoga muza i sa zadovoljstvom drzi svoj privatni zivot dalje od Sluzbe. Okretna i spretna sa naoruzanje, kao Bornova mladja sestra koja obecava i zavrsava skolovanje koju godinu ranije. Sa rediteljem Philipom Noyceom ima vec jedan zajednicki naslov, The bone collector, dok se Noyce kroz Salt vraca u onom sto bi trebalo najbolje da zna spijunsku triler plus akcija a Kurt Wimmer kao scenarista ubacuje iskustvo stvaranja svetova kao iz naslova Equilibrium ili mreze kao iz proslogodisnjeg Law abiding citizen. Kao scenarista sa dovoljno, mozda i previse iskustva, nikako zaboraviti mozda i njegov najbolji naslov The Recruit, i bojazan oko determinanti koje cine Salt, njen zivot, motivaciju i borbu, prosto nije postojala.

Ponekad je stvar u meri. U kuhinji svi imamo iste sastojke ali deset ljudi ce napraviti razlicito jelo; neko ce dodati vise belog luka, neko bosiljka, neko soli, mozda belog bibera a ja cu se verovatno uhvatiti secuan sosa i rabiti dok ne ispraznim celu kesu ili barem ne postanem dvanaestoglava azdaja koja bljuje vatru (a vrh torte mi na dnu viri).  

Mogao je lepo dvojac Noyce - Wimmer da izmuckaju licnu pricu, dramu iz Patriot games, da promesaju sa dualnoscu i pitanjem odabira strana kao sto je prisutno u Brotherhoodu i postupcima tihih, mirnih i diskretnih spijuna (od The quiet American do Clear and present danger) da bi se na kraju, ako nista drugo ne preostaje, pojedinac finalno sukobio sa svima, nesto slicno kao u Catch a fire, sve je lepo moglo da se izmesa sa pravim odnosom mere ali negde se zapelo, zapeklo i preprzilo. Mozda je neko pomesao slicne recepte u kuvaru, mozda dve strane nisu mogle da se ujednace, ali ovoj mesavini ni dovoljna kolicina (sexy, zanosne) Soli nije pomogla da se ukus otvori, razvije, nagrize nepce i ostavi pakleni ukus u ustima.

Moze se pojesti, ako se zanemari bljutavost, i sa nadanjem da ce za otvoreni kraj neko pri narednom kuvanju reci: "Ovo je prava mera!"

I dan danas pamtim trenutak kada sam je video na Kalemegdanu. Imala je dugu kosu i ravne baletanke, bila je jednostavno obucena i najlepsa. Jedan ples je bio dovoljan da znam da je ona ta a danas, decenijama kasnije, posle dece i unucica, samo mogu da se radujem jos jednom dorucku sa Njom.